среда, 08. март 2017.

Ljubičice



U zlatni sat letnjeg dana, kada puste ulice proključalog grada ponovo prihvataju u sveži zagrljaj svoje skuvane stanovnike, na starom i uraslom vidikovcu iznad tog betonskog stvorenja, parkiran je crni auto. Muškarac u kolima posmatra pejzaž pred njim i ispija gutljaj piva iz konzerve. Okrenuo je malo volan, za svaki slučaj, da dodatno zakoči kola. Pikavac leti kroz prozor I pridružuje se ostalima, praveći dugačke niske senke pored automobila koji se presijavao, kao nasukani kit na narandžastom suncu. Rukom je pomerao retrovizor u svim pravcima i kroz naočare posmatrao prizor iza njega jer ga je mrzelo od vrućine da okreće glavu.  Svuda unaokolo suvi  korov pored puta kojim je došao i kiselo drvece koje okružuje vidikovac. Listići kiselog drveta, od sunca dobijaju onu svetlu boju, koji u nekim jutrima, kada ima vetra, srebrno svetle, kao ribice u vodi. Zapazio je svoju kuću u daljini, kao malu belu kockicu u moru zgrada pred njim. Skinuo je sako i obrisao maramicom graške znoja sa ćelave glave, bacio je u pepeljaru i otvorio još jednu konzervu Ginis piva. Na radiju se čula neka prijatna muzika, i ispunjavala tišinu skrivene šumice. Često dolazi na ovo mesto posle posla da se opusti. To je jedan veliki zemljani nasip iznad grada, nastao kao potpora obližnjim modernim zgradama i kućama,  nedavno izgradjenim, koje su promenile pejazaž brda na koji je kao klinac dolazio da se sanka u zimu. Pa sada, sa modernim parkovskim površinama, pravim ulicama, malim radnjama, gomilom parkinga, taj inače divlji deo grada, pretvoren je u predgrađe i prijatno mesto za život. Za čudo, ovaj mali, istureni deo zemljišta, nastao je nakon izgradnje, gde su bacali zemlju koja nije bila u projektu za naselje i tu je sada porasla šumica od kiselog drveta. Ljudi dolaze ovde da gledaju grad i da se prošetaju. Vremenom su utabali stazu, koja se godinama, na samom kraju proširila i tu sada može da se dođe kolima, jer je pogled bolji iz udobnog auta. Sa radija se čula violina, milujući mu uši. Zabacio je glavu pozadi i namestio se bolje, jer mu je volan žuljao stomak, i zadremao.

Probudila ga je zvonjava mobilnog telefona. Kola su se otklizala po prašnjavoj zemlji bliže ivici nasipa dok je spavao. Uspaničeno se uhvatio za volan, a naočare su mu ispale negde u dodnji deo auta. Trazio ih je po autu skidajuci nogu sa kočnice da bi ih podigao, a auto je išao ka ivici obrasloj gustim busenjem korova. Brzim pokretom skrenuo je ka najgušćoj travi i prekasno podigao ručnu kočnicu. I tako viseći pod uglom, sa izrazom lica kao na rolerkosteru, pogledao je naniže ka padini koja je zjapila pedesetak metara nadole. Rastinje ga je zadržalo i njegovi zadnji točkovi su bili iznad zemlje. Dok je tako prestravljen, pokušavao telom da balansira auto na ivici, ugledao je avion dvokrilac, koji mu se približavao noseći neki transparent. Telefon na kontrolnoj table nije prestajao da zvoni. Grčevito je stego volan levom rukom i dohvatio mobilni. Bila je to njegova žena. Kola su se još malo nagnula.
“Kada ćes da dođeš kući?”
“Jasmina u opasnoj sam frci, ne znam kako da ti objasnim, visim nad provalijom!”
“E, ajde sad, ne laži. Visiš nad provalijom? Kakav je to izgovor da kasniš na ručak? Jesi bio na pijaci da kupiš rotkvice i zelenu?”
“Ako preživim! Ljubim vas sve!” Vrišti u telefon i zakrvavljenih očiju gleda u daljinu, u avion na nebu.
“Ok, u tom slučaju jedi negde sam.”
Avion se već približio i na kraju transparenta bila je velika ljubičica. Tada se Joca setio jedne scene od pre dve godine. To jest, proletela mu je kroz glavu, pre nego su kola počela da se kotrljaju naniže u ambis. Bio je osmi mart, i jutro okupano suncem sa stakleno čistim vazduhom. Jedan od onih osunčanih dana, kada sreću nalazite bilo gde, i delite je sa drugima. Šetao je na pijaci da kupi zelenu salatu i rotkvice, razgovarao sa ljudima, i usput video jednu malu radnju gde je pisalo: ‘Naše ljubicice mirišu lepše-Maki Komerc.’ Kupio je po jedan buket ženi i ćerki. Ne znam zašto se toga setio. Možda je bilo bolje da se seti citata nekog poznatog mislioca, trenutka kada je dobio novi posao, kada je ispraćao ćerku na prijemni za srednju skolu te godine, bilo čega drugog, ali nije. Setio se Makijevih ljubičica.

Možda zbog razgovora sa zenom, te je postao pribraniji, zgrabio je brzim pokretom kaiš za vezivanje i smestio ga u žleb. Tog trenutka, fina ravnoteža koja je postojala izmedju nasipa i njegovih kola, narusena je. i bilo je dovoljno da klizne napred. Na radiju se čula pesma Marvina Geja - Pride and Joy. Dok su se kola tumbala, na prozorima se vrteo transparent, pa grad, pa nasip, i tako u krug.  Kraičkom oka, u tom tumbanju, pročitao je slogan koji je vukao avion, prolećući tik iznad šumice i naselja.
’…I ZA MAMU,…I ZA MICU, …KUPITE IM…LJUBICICU… Miki ….I Joca…’

Probudio se u bolničkoj postelji, i polako došao k’ sebi. Oseća se kao zgužvani, papirnati podsetnik za pijacu, kojeg su pregazila kola. Medicinska sestra je stajala iznad njega i odmahnula glavom.
“Kako ste? Imali ste sreće.”
“Ne znam, vi mi kažite?” izustio je nekako.
“Ništa nije za pravo cudo polomljeno. Imate par ugruvanih rebara i jednu čvorugu, ali smo to previli. Bićete k’o novi za nedelju dana.’
‘Hvala vam, i ako možete, javite mojoj ženi da sam ovde.’
‘Ona i vaša ćerka su već bile ovde, dok ste još bili u nesvesti. Odmarajte se, pa ću ponovo doći. Jel vazi?’
Medicinska sestra je krenula ka vratima, ali se okrenula, kao da se nečeg setila.
“E da, zaboravila sam da vam kažem, ostavile su ljubičice za vas, tu su na stočiću pored kreveta.’ Nasmejala se blago, namignula mu i odskakutala iz sobe.

петак, 17. фебруар 2017.

Na kome si ti

Prelaze najviše volim.
Kao, recimo u muzici.
Kada na primer,
Noću posmatraš sa druge strane jezera,
Grad.
Dovoljno si daleko
I vidiš put na obližnjim brdima,
gde se dva automobila približavaju
Jedan drugome u susret,
Kroz tamu.
Dodiruju im se svetla,
Praveći belu liniju u mraku,
Smanjuje im se dužina, i onda,
Skoro da svetla nestanu
I pojave se ponovo
Nakon ‘dodira’.
Automobili, sada,
Na suprotnim su krajevima puta.
Između njih se samo produžuje
Tanka, crna linija.
Tišina i noć.
Daleko sećanje,
Sada je blizu, tu na papiru;
Ples, asfalt, pank kasete, ‘Sofijin svet’…
Haljina, terasa i vrele pločice…
Leto i sladoledi, gole devojkine noge i kafa…
Vidim dva brda koja podsećaju na grudi.
Jedno je osvetljeno mesečinom
A drugo osvetljeno neonskim reklamama.
Na koje ćes se popeti?
Na kome si ti?

понедељак, 09. јануар 2017.

Karenjina




Bio sam u bolnicu da zašijem usnu
I upoznam doktorku mladu
U sivim čipkastim čarapama
I svemirski lepim jagodicama,
Pitala me je za sajt.
Voli cveće i nebo, prostrano i plavo.
Ja volim njene noge
Kada su iznad moje glave
Boje slonovače, čvrste i glatke
Što šušte kao prolećni povetarac, 
Dok prelazim rukom po njima
Ne bi li proizveo vatromet
I rasterao januarsku maglu
Po kojoj koračam
noćima.
Idem ka usnulom gradu
Koji je samo danju lep
Jer ga često obasjava svojim osmehom.
Dao sam joj vizitkartu
Sa mojim sajtom za fotografiju
Koju ona stavlja u džep svog belog mantila,
Boje okvira neke moje fotografije
Koju upravo razvijam,
I u mračnoj sobi nastaje slika
Ana Karenjina sa cigaretom u ustima
Osmeh, vozovi i jedna crvena štikla.


**********************************

четвртак, 06. октобар 2016.

Sunce je



Blago, jesenje Sunce.
Jedna svečana,
Emajlirana i okrugla tacna
Na terasi kafea
Sa koje dižem treći spricer,
Koji boji sve u žuto-srebrno.
Dok iz muzičke škole dopire zvuk klavira,
Neko lep uči da svira.