петак, 05. мај 2017.

Loto





Ona je živela u Americi.  Bila je kantri pevačica i zvala se Jana Kramer. Moj drugar je voleo da slusa kantri dok radi na kompjuteru, i u pauzama, slao mi je njene muzičke spotove. Kada ju je otkrio, poslao mi je poruku da je to devojka za mene i da meni baš takva treba.
“Da li znaš da i Jana voli da vozi bicikl? Pogledaj video koji sam skinuo.”
“Odakle ti ideja da je ona prava žena za mene? I odakle ti to da meni sad treba neka devojka?”
 Dok se vozimo biciklama, Miloš, moj najbolji ortak, voleo je da preko mobilnog telefona pusti neke njene pesme, koje je skinuo sa youtube-a. Aprilsko sunce je grejalo moja ledja, a u glavi mi se u pauzama između pesama urezivao monotoni zvuk okretanja pedala i opuštao me. Susreli smo nekoliko biciklista, koji su išli u suprotnom pravcu i u prolazu im se javljali. Prošli smo nekoliko plaža pored reke, gde su automobili bili parkirani ispod drveća, a pored njih su sedeli ljudi na peskirama obasjani popodnevnim suncem. Po neko je pecao. Kao na modernim slikama pejzaža. Iz automobila je treštala muzika, koja se mešala sa zvukom uzbujale reke. Zastali smo.   Sa ramena sam skinuo fotoaparat i zabeležio trenutak na plaži.
 “Samo poslušaj njenu muziku i shvatićes da voli da pravi barbekju i da se kupa u jezerima. U kantri spotovima ne idu na more.”
Nasmejao sam se i mušica mi je uletela u usta. Otpljunuo sam i pogledao u druga dok se zemljani puteljak pored reke polako odmotavao.
“Ne znam. Recimo da mi se sviđa, koje su šanse da se ona sad zabavlja sa mnom? Sada, kada je verovatno na turneji u pratnji gomile hillbilly-ja? I još jednu sitnicu da pomenem. Živi u Americi.”
“To je sitnica, igraćemo loto! Kad’ osvojimo dva miliona evra, palimo u Ameriku. Ja ću da ti budem pratnja.”
Zamislio sam se i smejao usput, ubrzavajući tempo. Toga dana sve je išlo kako treba, pa zašto ne bi i ovo, mislio sam. Ja se zadovoljavam malim stvarima i lak sam za održavanje, da tako kažem. Što nekad ne poželim nešto za sebe, pitao sam se. Jednostavne ideje su obično ili glupe ili ekstremno originalne. Pokusaću da verujem u ovu drugu varijantu. Zašto da ne. Život je ionako suviše kratak i ovde smo skoro sasvim slučajno. “Možda nam se posreći.” Rekao sam to naglas dok sam vozio i moj dobri drug se nasmejao i rekao. “U pravu si.”
 “Šta misliš, da li bi mogli da uzmemo pick-up i napravimo turneju, od obale do obale, ‘putem 66’, na primer. Povedemo tu Janu da sa njom obilazimo motele i pravimo fotke mesta u kojima smo bili?
“To volim da čujem! Počinjemo da igramo već od danas. Danas je petak i večeras je izvlacenje. Mozemo i sad kad izvozimo bajs da uplatimo srećku.”
“Trebalo bi da počnemo da se pakujemo.”
Već je dan odmakao, kada smo završili vožnju i bili pored trafike za loto. Odigrali smo po jednu kombinaciju i loto plus. I bili smo u igri. Rukovali smo se i krenuli svako svojoj kući, osećajući da smo uradili dobru stvar. Zamišljao sam kalifornijsko sunce i pitao se da li se uopšte sunce razlikuje ili samo zemlja koju ono obasjava. I ko je ta Jana u suštini? Njihova Dragana Mirković? Nije me bilo briga, dokle god igram loto i vozim bajs sa ortakom. Pakovao sam se u glavi svakog petka. Nekoliko nedelja tako, u besmislenoj trci za srećom, shvatio sam da izlazim svakog petka da vozim bajs, što nisam činio dugo. Sve je počelo da biva neki ritual. Čak sam počeo da se pakujem i obilazim radnje. I muške, i ženske. Birao sam šta ću da kupim Jani i gledao njene lagane spotove. Zamišljao bih je u odeći koju sam video u gradu. Počela je da se pojavljuje kad otvorim ormar, i shvatio sam da moram da pozovem Miloša.
“Ako odemo u Ameriku, nešto se mislim, neće nam buti potrebna garderoba.”
Živeo sam sa ocem, i on je znao da vozim biciklu svakog petka. Pitao se zašto se zadržavam celog dana, i uvek kada dođem oko osam, zatvorim se u sobu da gledam spotove. Ćale je u slobodno vreme, dok je još studirao i nosio zvonarice, igrao loto. Nije imao predstavu šta se sa mnom dešava. Uvek sam mu uzimao sto dinara pre nego da izađem.
“Jel se drogiras, ili imaš devojku?”
“Ni jedno, ni drugo. Za obe stvari treba mnogo više kinte verovatno…Za sok ćale. Vozim bajk pa ožednim.”
Nije mi verovao ništa što sam mu pričao. Bilo je leto, i u džepu njegove raskopčane karirane košulje uvek je bilo sto dinara petkom, kada idem da upaćujem. U narednim nedeljama mi ih je uredno davao. Od kada me je pitao šta radim, poceo je nesvesno da suče brk. To je radio samo kada je u nešto bio siguran. Tik koji sam upamtio. Pitao sam se u šta je toliko siguran?
Posle još nekoliko nedelja, pronašao sam Janinu poštansku adresu na internetu, i rešio da napišem srceparajuće pismo. Pisao sam joj kako sam ja njen vatreni ‘fan’, kako mi je drug otkrio njene video spotove na Jutubu, kako igramo loto samo da odemo do nje i upoznamo se, jer bez njene muzike ne možemo da dišemo. Kako imam želju da u pickup-u obilazim američki zapad. Pričao sam joj za biciklističke ture po Srbiji na kojima smo bili, slušajući usput njenu muziku. Pisao sam joj kako hoću da fotografišem na putovanju po Americi, da bih bolje upoznao zemlju. Ako ima malo slobodnog vremena neka nam se pridruži i povede drugarice za Miloša. U pismu koje sam poslao, bio je i album sa slikama mesta gde smo bili, i vodič kroz Srbiju, kao i flekica za gumu ako joj se nekad izbuši guma na bicikli, koju sam video u njenom spotu. Sve sam to napisao i poslao. U petak, Miloš je zvao da mi kaže da je dobio četiri broja i da zove da časti pivo.
Posle nedelju dana, u četvrtak, nisam mogao da verujem, dobio sam njeno pismo iz Amerike. Pozvala nas je u Italiju da dođemo na njen concert, a u koverti su bile dve karte. Bila je u Evropi, na turneji, i sviraće u nekom ekskluzivnom grill baru u Milanu. Bila je oduševljena onim što sam napisao i slikama koje sam poslao. Zato je resila da dva, i jedina obožavaoca iz Srbije, obraduje i ostvari im snove. U sebi sam se već drao od euforije i zamišljao da jedemo ražnjiće i slušamo je kako peva. Možda je to prava devojka za mene. Čitao sam poruku i oborio telefon koji je tada počeo da zvoni. Miloš se javio. Objasnio sam mu u kratkim crtama šta se dešava. Bio je oduševljen zbog mene i moje buduće devojke.  Rekao je da ne brinem za novac. Već sam imao loto kombinaciju za petak, koju sam popunio po navici. Ostavio sam je pored kompa i pokupio ranac, spakovan još pre mesec dana. Raspitao sam se i uspeo da čekiram karte online. Obasjalo me je sunce, i euforija je postala deo mene. Šta će mi loto, kada ću da se vidim sa Janom. Kakva Amerika, kakve gluposti. To je samo pusti san. Ovo je prava stvar. Uživo sa njom i par ražnjica, biće dosta. Taman možemo da isprobavamo italijansko pivo i majemo se po gradu pevajući Janine pesme.  Strpao sam karte za koncert u džep i izašao napolje.
“Gde ćes?”
“Idem na koncert sa Milošem. Mozda i prespavam kod njega za vikend.”
Otputovali smo u petak ujutru i došli u podne u Milano. Šetali smo se divnim gradom i zastajkivali da posmatramo arhitekturu, dok smo slučajne prolaznike startovali sa pričom o Jani, na šta su nas oni belo gledali. Jeli smo pastu u nekoj bašti i popili kafu. Pronašli smo grill bar u kome je ona pevala, seli i naručili pivo. Jana je bila sitna, ali te noge, nisi mogao da odvojiš pogled od njih. Na bini je sijala i bila velika. Osmehivala se posle svake pesme čarobnim osmehom, i divni beli zubi bi zasijali, ostavljajući sjaj u očima publike. Nosila je amerikana šešir i govorila sa bine na italijanskom kada se obraćala publici. Nama je mahnula kada nas je videla, namigujući. Naručio sam ta rebarca, koja sam hteo, a Milos nije prestajao da tapše, čak i za vreme nekih pesama je zviždao i drao se “Jeeeeeaa!” Sve dok nas nisu opomenuli i doneli nam još po jednu porciju rebarca. Bilo je to lepo veče. Bar ispunjen šarenim, i glavatim svetom koji je došao da sluša muziku, ali je većina večerala. Mi smo zviždali posle svake pesme i vikali, ‘Jana mi te volimo!’ Publika je počela da prihvata našu energiju, probudila se i nagrađivala je vatrenijim aplauzima. Jana je svirala do kasno, i zarumenjena se zahvalila publici. Posebno je pomenula nas dvojicu divnih momaka iz Srbije, koji su joj pisali pismo i koje je ona pozvala na koncert. Svetlo se okrenulo ka nama, ljudi u kariranim košuljama su nam tapšali, neki debeli Amerikanac je podrignuo, a Miloš, koji nije prestajao da aplaudira celo veče, zacrvenjenih obraza, frenetično je uzvikivao, “Bravo, bravo!”, dok su ga nosili napolje ljudi iz obezbeđenja. Bilo je to jedno od onih večeri, kada si kao u vremeplovu, sediš na rođendanu kod najboljeg druga, u sobi toplo, a tek treba da izadješ u noć da se vratiš kući.  Sitni su sati i ostalo je još par ljudi,  a ti, ipak uzmeš treće parče torte. Obrisao sam bradu maramicom, ustao i poklonio se Jani. Kada se završio koncert, uzeli smo Janin autogram, dobili poljubac u obraz i zagrlili je. Miloša su ipak vratili u salu, na Janino insistiranje, a meni spakovali rebarca za avion. “Come again if you can, boys”, rekla je i otopila nas. “Thank you Jana!”, zapevali smo u glas. “Good luck with Loto”, nasmejala se, i otišla.
Dok nas je taksi vozio ka aerodromu, svetiljke su osvetljavale prolaznike. Izgledali su kao da plešu. “Sranje, zaboravili smo da uplatimo loto, jebem ti Milano i sve…” Iz aviona smo posmatrali grad, koji je sada, dok je avion uzletao, izgledao kao osvetljena pozornica hiljade sudbina. Moj drug je odlutao. Gledao je kroz prozor u noć.
“Sta ti je, izgubio si se nešto?” pitao sam ga
“Zaljubio sam se, mislim”, pogledao me je uplakanim ocima u kojima se jos uvek videla Jana na sceni.
“Koje sranje, ti nisi normalan. Mada lepo zbog tebe. Jel’ znaš da je možda više nećes videti?”
“Hah, ja ti tražim devojku a nađem si svoju.”
“Rebarca su ‘ok’, odmah da ti kažem, ali ako ih Jana bude pravila kad odemo kod nje u Ameriku, verovatno će biti bolja”, pokušavao sam da ga utešim. Miloš je šmrknuo kroz nos.
Setio sam se i uzviknuo, “Igraćemo loto!”
Kada smo stigli, pozvao sam oca sa telefonske govornice, ali nije se javljao. Prespavao sam kod Miloša ceo vikend, slušajući Janine spotove na njegovom kompjuteru, koje je puštao nemilice, i u mislima sam već jeo šesnaesto parče torte. U ponedeljak je bio sunčan dan i bilo mi je drago što je za mene epizoda sa Janom prošla. Prošetao sam do kuće i pitao se, gde li je ćale. Skuvao sam kafu i seo na osunčanu terasu. Na stočiću je bila neka razglednica i tompus. Na slici su automobili iz pedesetih godina, lepe zgrade sa šarenim i oronulim fasadama. Nasmejani ljudi šetaju u letnjim majicama. Žene na prozorima mašu kubanskim zastavicama. Zapalio sam cigaru i okrenuo razglednicu.
“Dobrodosli na Kubu klipani! Znao sam da ćes da ubodeš pravi broj, pa ti nisam ništa rekao. Ovde je divno! Voleo bih nekada da dođeš. Ostavio sam ti za džeparac. Kada ti nestane novca, pošalji mi pismo na adresu ovog hotela. Divno je more i sladoled. Vama će se dopasti plaže ako dođete. Odoh sada da pecam sabljarke. Pozdrav za klipane!... I igrajte loto!”

среда, 08. март 2017.

Ljubičice



U zlatni sat letnjeg dana, kada puste ulice proključalog grada ponovo prihvataju u sveži zagrljaj svoje skuvane stanovnike, na starom i uraslom vidikovcu iznad tog betonskog stvorenja, parkiran je crni auto. Muškarac u kolima posmatra pejzaž pred njim i ispija gutljaj piva iz konzerve. Okrenuo je malo volan, za svaki slučaj, da dodatno zakoči kola. Pikavac leti kroz prozor I pridružuje se ostalima, praveći dugačke niske senke pored automobila koji se presijavao, kao nasukani kit na narandžastom suncu. Rukom je pomerao retrovizor u svim pravcima i kroz naočare posmatrao prizor iza njega jer ga je mrzelo od vrućine da okreće glavu.  Svuda unaokolo suvi  korov pored puta kojim je došao i kiselo drvece koje okružuje vidikovac. Listići kiselog drveta, od sunca dobijaju onu svetlu boju, koji u nekim jutrima, kada ima vetra, srebrno svetle, kao ribice u vodi. Zapazio je svoju kuću u daljini, kao malu belu kockicu u moru zgrada pred njim. Skinuo je sako i obrisao maramicom graške znoja sa ćelave glave, bacio je u pepeljaru i otvorio još jednu konzervu Ginis piva. Na radiju se čula neka prijatna muzika, i ispunjavala tišinu skrivene šumice. Često dolazi na ovo mesto posle posla da se opusti. To je jedan veliki zemljani nasip iznad grada, nastao kao potpora obližnjim modernim zgradama i kućama,  nedavno izgradjenim, koje su promenile pejazaž brda na koji je kao klinac dolazio da se sanka u zimu. Pa sada, sa modernim parkovskim površinama, pravim ulicama, malim radnjama, gomilom parkinga, taj inače divlji deo grada, pretvoren je u predgrađe i prijatno mesto za život. Za čudo, ovaj mali, istureni deo zemljišta, nastao je nakon izgradnje, gde su bacali zemlju koja nije bila u projektu za naselje i tu je sada porasla šumica od kiselog drveta. Ljudi dolaze ovde da gledaju grad i da se prošetaju. Vremenom su utabali stazu, koja se godinama, na samom kraju proširila i tu sada može da se dođe kolima, jer je pogled bolji iz udobnog auta. Sa radija se čula violina, milujući mu uši. Zabacio je glavu pozadi i namestio se bolje, jer mu je volan žuljao stomak, i zadremao.

Probudila ga je zvonjava mobilnog telefona. Kola su se otklizala po prašnjavoj zemlji bliže ivici nasipa dok je spavao. Uspaničeno se uhvatio za volan, a naočare su mu ispale negde u dodnji deo auta. Trazio ih je po autu skidajuci nogu sa kočnice da bi ih podigao, a auto je išao ka ivici obrasloj gustim busenjem korova. Brzim pokretom skrenuo je ka najgušćoj travi i prekasno podigao ručnu kočnicu. I tako viseći pod uglom, sa izrazom lica kao na rolerkosteru, pogledao je naniže ka padini koja je zjapila pedesetak metara nadole. Rastinje ga je zadržalo i njegovi zadnji točkovi su bili iznad zemlje. Dok je tako prestravljen, pokušavao telom da balansira auto na ivici, ugledao je avion dvokrilac, koji mu se približavao noseći neki transparent. Telefon na kontrolnoj table nije prestajao da zvoni. Grčevito je stego volan levom rukom i dohvatio mobilni. Bila je to njegova žena. Kola su se još malo nagnula.
“Kada ćes da dođeš kući?”
“Jasmina u opasnoj sam frci, ne znam kako da ti objasnim, visim nad provalijom!”
“E, ajde sad, ne laži. Visiš nad provalijom? Kakav je to izgovor da kasniš na ručak? Jesi bio na pijaci da kupiš rotkvice i zelenu?”
“Ako preživim! Ljubim vas sve!” Vrišti u telefon i zakrvavljenih očiju gleda u daljinu, u avion na nebu.
“Ok, u tom slučaju jedi negde sam.”
Avion se već približio i na kraju transparenta bila je velika ljubičica. Tada se Joca setio jedne scene od pre dve godine. To jest, proletela mu je kroz glavu, pre nego su kola počela da se kotrljaju naniže u ambis. Bio je osmi mart, i jutro okupano suncem sa stakleno čistim vazduhom. Jedan od onih osunčanih dana, kada sreću nalazite bilo gde, i delite je sa drugima. Šetao je na pijaci da kupi zelenu salatu i rotkvice, razgovarao sa ljudima, i usput video jednu malu radnju gde je pisalo: ‘Naše ljubicice mirišu lepše-Maki Komerc.’ Kupio je po jedan buket ženi i ćerki. Ne znam zašto se toga setio. Možda je bilo bolje da se seti citata nekog poznatog mislioca, trenutka kada je dobio novi posao, kada je ispraćao ćerku na prijemni za srednju skolu te godine, bilo čega drugog, ali nije. Setio se Makijevih ljubičica.

Možda zbog razgovora sa zenom, te je postao pribraniji, zgrabio je brzim pokretom kaiš za vezivanje i smestio ga u žleb. Tog trenutka, fina ravnoteža koja je postojala izmedju nasipa i njegovih kola, narusena je. i bilo je dovoljno da klizne napred. Na radiju se čula pesma Marvina Geja - Pride and Joy. Dok su se kola tumbala, na prozorima se vrteo transparent, pa grad, pa nasip, i tako u krug.  Kraičkom oka, u tom tumbanju, pročitao je slogan koji je vukao avion, prolećući tik iznad šumice i naselja.
’…I ZA MAMU,…I ZA MICU, …KUPITE IM…LJUBICICU… Miki ….I Joca…’

Probudio se u bolničkoj postelji, i polako došao k’ sebi. Oseća se kao zgužvani, papirnati podsetnik za pijacu, kojeg su pregazila kola. Medicinska sestra je stajala iznad njega i odmahnula glavom.
“Kako ste? Imali ste sreće.”
“Ne znam, vi mi kažite?” izustio je nekako.
“Ništa nije za pravo cudo polomljeno. Imate par ugruvanih rebara i jednu čvorugu, ali smo to previli. Bićete k’o novi za nedelju dana.’
‘Hvala vam, i ako možete, javite mojoj ženi da sam ovde.’
‘Ona i vaša ćerka su već bile ovde, dok ste još bili u nesvesti. Odmarajte se, pa ću ponovo doći. Jel vazi?’
Medicinska sestra je krenula ka vratima, ali se okrenula, kao da se nečeg setila.
“E da, zaboravila sam da vam kažem, ostavile su ljubičice za vas, tu su na stočiću pored kreveta.’ Nasmejala se blago, namignula mu i odskakutala iz sobe.

петак, 17. фебруар 2017.

Melodija


Prelaze najviše volim.
Kao, recimo u muzici.
Kada na primer,
Noću posmatraš sa druge strane jezera,
Grad.
Dovoljno si daleko
I vidiš put na obližnjim brdima,
gde se dva automobila približavaju
Jedan drugome u susret,
Kroz tamu.
Dodiruju im se svetla,
Praveći belu liniju u mraku,
Smanjuje im se dužina, i onda,
Skoro da svetla nestanu
I pojave se ponovo
Nakon ‘dodira’.
Automobili, sada,
Na suprotnim su krajevima puta.
Između njih se samo produžuje
Tanka, crna linija.
Tišina i noć.
Daleko sećanje,
Sada je blizu, tu na papiru;
Ples, asfalt, pank kasete, ‘Sofijin svet’…
Haljina, terasa i vrele pločice…
Leto i sladoledi, gole devojkine noge i kafa…
Vidim dva brda koja podsećaju na grudi.
Jedno je osvetljeno mesečinom
A drugo osvetljeno neonskim reklamama.
Na koje ćes se popeti?
Na kome si ti?

понедељак, 09. јануар 2017.

Karenjina




Bio sam u bolnicu da zašijem usnu
I upoznam doktorku mladu
U sivim čipkastim čarapama
I svemirski lepim jagodicama,
Pitala me je za sajt.
Voli cveće i nebo, prostrano i plavo.
Ja volim njene noge
Kada su iznad moje glave
Boje slonovače, čvrste i glatke
Što šušte kao prolećni povetarac, 
Dok prelazim rukom po njima
Ne bi li proizveo vatromet
I rasterao januarsku maglu
Po kojoj koračam
noćima.
Idem ka usnulom gradu
Koji je samo danju lep
Jer ga često obasjava svojim osmehom.
Dao sam joj vizitkartu
Sa mojim sajtom za fotografiju
Koju ona stavlja u džep svog belog mantila,
Boje okvira neke moje fotografije
Koju upravo razvijam,
I u mračnoj sobi nastaje slika
Ana Karenjina sa cigaretom u ustima
Osmeh, vozovi i jedna crvena štikla.


**********************************