субота, 08. јул 2017.

...


Buncanje bicikliste Čarlsa



Noć, indigo plavo nebo i žute zgrade. Četvrtak.  Po neka zvezda i gomila pitanja, a ni jedan odgovor. Drugaru mi je rođendan . Ošišao sam se i bio na tortu. Kupio sam mu porno film uvijen u celofan sa medvedićima. Ukus pljeske, koju sam pojeo u povratku, još mi je u ustima.  Nemam više cigareta.  Poneka žena na četu, nešto kuca, ali ne vidim oči boje Henesija i ne mogu da se koncentrišem. Neka literatura na stolu koju deset prethodnih noći zalivam pivom, zamišljajući njene bele grudi koje lepo mirišu. Piljim u tri drugara bez zapušaca a sveže je napolju, kasno je,  poneko svetlo gori iz dosade.  Imam želju da vozim bajs sada sa drugaricom i da posmatram njene glatke noge kako se okreću sa pedalama, i zvuk pedala, iza nekog ugla gde su lepo osvetljene, te noge. Tamo gde sede Dilan Dog I neko kuče, puše pljuge.
Petnaest do dva.  Idem po još neko pivo, ne spava mi se. Čistio sam stan malo. Komp isijava plavo, koje vidim i kod komšike na spratu.  Polako nestaje kinta iz novčanika.  Sada je četiri sata, i tri debela busa idu ka Eleju. Čujem ih kako bruje negde u daljini.  Bio sam tamo jutros.  Nasmejala mi se čarobna ribica, dva puta,  ispucao sam i dva filma divna, koja cu da razvijem u laboratoriji i uz kafu gledam male printove. Ljubim radio u mojoj sobi…
Ko u nekom baru
Pored prašnjavog puta
Čuju se kolone kola
I prijatelji noćni, veseli
pored reke pale pljuge i razmišljau da li da mariniraju ili ispeku na raznju, jelena koga su udarili.
…na kraju
Želim samo da joj posmatram dupe u sumrak
I ovo leto,
Predivno,
Nestaje u mraku…
Kažem jednoj pijanoj banderi u najlon čarapama
Nema mesca, nema ni zvezda, samo se cvrčci čuju, dok se zalutali par vraća kroz mračno sokače. Oseća se svežina a iznad njih se čuju glasovi lepih ptica sa velikim mozgovima… Koje pilje sa neba dok ne odu svi na spavanje, gde krišom jedu kriške hleba sa džemom od jagoda, nepojedenih doručka od juče.
I stojim u gaćama dok kucam a reči ne izlaze. I još pola piva na stolu. Tražim nekog i nešto, ali ne znam šta. I dalje u svom baru sedim, dok svira radio i nema vise sta da se napise… Treba mi kompozicija koja erotikom diše. Mocart, mislim se…
Tri busa treba vratiti , posle četiri sutra
I sada meka, meka kao duša, bela posteljina miriše na mene
I na neke predivne, nezaboravne žene
Glumice sa ekrana monitora
Koje sanjam upravo
Da se grle dok se tuširaju
Pod krošnjom koja kaplje zvezde.
Zamišljam da noću vozim bajk pored reke
Pravim im drustvo
Tako što pravim krug okolo
Zvonim zvoncetom sa guvernala
I ispijam treći gutljaj petog piva
Jer tako mogu
Ali ipak…
Zvuk okretanja pedala,
I jedna lepa mala
I kapljice u noći od raznih snova sa drveta zivota, ti si mi dala
To sto sam opisao, to je jedna slika
U krosnji, visoko
Drze na kanapima
Dve lutke, nekoliko ruka
Dve zvezde zagrljene
Do zore i njenog uzdaha.
Ili mozda krika.
To je ta, čarobna slika. Živela i hvala!

Večera na vreme


 Jedno veče, u pet do osam, izadjem da kupim picu. Ispred pekare gužva. Pored, na ulici, dva policijska automobila, okrenuta jedan ka drugom sa upaljenim svetlima, osvetljavaju izmedju njih gomilu razbacanih parčića pice.
“Jel imate picu?” – upitam u radnji.
“Nemamo! Neće ni biti uskoro. Jedna veoma velika žena kupila sve. Tresnula je kola, došla hitna. Tako ti je to…sve kupila…odvezli je malopre…nije mogla da ustane.”
“Strašno! Valjda će sve da bude u redu. Ništa, dajte mi jednu krofnu.”
Komšija ulazi u radnju i mimoilazim se sa njim.  “Komsija sta ćete? Videste li malopre?...Strašno…”, priča prodavačica. Vrata radnje se zatvoriše uz tresak. Napolju nema nikog, isparili. Ni milicija, ni gomila pica, tek poneko u martovsko kišno veče. Stojim tako i ne znam šta da radim. Gledam na sat, stao je. Protresem ga i navijem i on počne da radi. Komšija izlazi, “Ovde je krofna odlična.” – i u trenutku nestane, kao vodena para odnesena vetrom. Gledam u ruke i vidim da nema kese sa večerom. Vraćam se u pekaru zbunjen i vidim tek pečen pleh pica. Puše se.
Pitam, sada odlučniji, “Imate li pice?”
“Imamo, tek smo je izvadili. Malo je reš ali je dobra.”
“Dajte mi sve što imate!”, vadim kolt i pretim radnici, “I spakujte ove pice!” Dok izlazim još držeći kolt u ruci pitam komšiku, “Koliko ima sati komšika?”, odgovara mi drhteci, “Pet do 8”, “Jesi li znao sta je Kortasar rekao?, “Ne znam. Šta?” Upitam spuštajući kolt… “Kada ti poklone sat, oni zapravo tebe poklanjaju satu?” reče i obrisa ruke o staru kecelju. Izašao sam napolje i vrata se opet zatvoriše uz tresak.

Zadovoljan i bez žururbe pogledam na sat. Opet je stao. Protresem ga i vreme počinje da se vraća, a ja upadam u vizualnu centrifugu, koja me vraća pola sata ranije, u svoj stan. Bez večere sam opet. Tvrdoglavo odlučujem da odem do pekare, da kupim krofnu sada, ako nisam imao sreće sa picom. Kao da sam malo ostario, vidim u ogledalu da imam sedu bradu. To je sigurno zbog toga jer nisam večerao. Izlazim napolje i shvatam da sam zaboravio sat. Nema veze, ionako je blizu.
Srećem u gomili ljudi komšiku koja mi je prodavala picu. Šeta u haljini, ide ka meni i mimoilazimo se uz osmeh. A ispred pekare, na ulici, zuje automobili preko razbacanih krofni na pešačkom prelazu. Tip preko puta ulice, u kariranoj jakni i sa konjskim repom viče: “Stoko! Koji slepac ti dade dozvolu!? Ne bi ti dao ni trotinet da voziš…”, sve vreme gledajući nekud u daljinu mlečnim očima, pa u zgažene krofne na ulici, naizmenično, sav očajan.

Komšija, koji beše prethodno nestao sa mojom krofnom, sada se opet kao vodena para pojavio iz prolaza, ka kome je žurio karirani, i sudario se sa njim. Drali su se jedan na drugog i čovek diže ruke i poče da ga mlatara, kada je nepoznati pokupio nešto sa ulice što je zasvetlelo i brzo potrčao nekud. Sada se čula graja naroda koji se okupio ispred pekare. “Krofne!...da, pobeže tip…sreća…jednu zdipio”
Pitao sam komšiju, koji je prilazio pekari, “Šta je to bilo, Milanče?”
Milanče me rastuženo pogleda, “Izgubio sam sat.”
“Pa gde ,komšija?”
“Onaj tip što zađe iza ulice mi ga je maznuo ispred nosa, a njemu koji je pretrčavao ulicu na crveno, neki tip iz automobila uze krofnu iz kese dok je prolazio kolima. Video sam,” reče čovek, smejući se.
“Pa što si srećan onda?”, upitao sam.
“Njemu su ostale krofne ispale, pa je sada besan. Budala neka nevaspitana. Hahaha!”
“A sat, komšija?”
“Ma kupiću drugi, ovaj je sa pijace, jeftin. Pozdrav, komšo, žurim!”
Ulazim u pekaru i dolazim na red. Nema nikog više, osim mene i pekarke koja je nekim čudom tu. Radnica me pogleda i reče:
“Picu i jogurt?”
“Tako nekako, bolje pekarski jogurt”, kažem joj i primećujem da nosi spavaćicu.
“Jesi znao da sada svi nekud žure? Ne obraćaju pažnju na ljude. A to nije dobro. Kao da su svi robovi vremena? I ima ih previše…”, uzdahnula je.
“Čega ima previše?”
“Ljudi,…i satova. Satovi se lako gube ali ljudi ne gube vreme. Ono njih stigne.” Pogledala me je, pa se okrenula da se prozevne.
“Komšika, jesi li ti to u pižami?”
“Ja spavam trenutno, nemam kad’ inače, jer radim 24/7.”
“Kako to?” pitam zbunjen pomalo.
“Pa kada ne radim, onda sam ovde u pekari, sama. Sanjam jednog dečka što će doći da me pokupi da kod njega slušamo muziku uz kafu, kasnije. Ali zaboravio je sat, mene, picu, sve šta mu je važno”
Gledam na zidni sat i vidim da je osam i deset. Pizdim, jer kasnim na utakmicu.
“Komšika, idem ja, laku noć!”, kažem joj i izlazim na vrata pekare koja se zatvaraju uz tresak. Vidim je kroz izlog, kako leže na stočić sa naređanim hlebovima. Diže ruku da me pozdravi, žmureći.
Napolju pada neka jaka kiša. Žurim ka kući. Gledam na ulicu da ne zgazim u bare i vidim komšijin sat. Zagledam se u sat, pa se uputim da pronađem komšiju, koji živi usput. Sakrivam se pod nadstrešnicu njegove zgrade. Zvonim na interfon da bih vratio čoveku sat…”Stalo je i ovo sokoćalo”, primećujem i ruka mi sama ide ka satu da ga navije. “Ko je?” čujem kroz spikerfon.
“Komšija, samo da vam vratim sat.”
“Neverovatno! Budi tu, silazim!” C

Čujem komšiju kao eho, jer greškom, okrećem točkić za navijanje kazaljki i kao neka mrlja koja prolazi kroz vreme-prostor opet se nalazim u svom stanu. Bez večere i sa još jednim satom.
Vratio sam se kući, opet. Pitam se šta mi je važno? Šta mi je pričala pekarka, a šta komšija ? Da li žurim da večeram, odgledam utakmicu ili uradim nešto treće? Nešto što će da sredi ovu zbrku i nešto što u potsvesti najviše želim. Gledam u satove, oba su stala. Navijam moj, on ne radi. Navijem komšijin i sat počne da treperi i zuji. Bacam ga od straha od sebe, ali on nastavlja da lebdi, pomera se ka zidu i projektuje na njega film. Video zapis onoga što moram da uradim. “Komšijino, verujem u tebe”, progovori sat i pade na fotelju. Poneo sam oba sata, obukao kariranu košulju i izašao napolje.

Veče je vedro i toplo. Na putu ka pekari nikog nisam sreo. Pust grad. Stao sam ispred pekare, koja više nije bila pekara, nego neka stara sajdžinica.  Ušao sam unutra.
“Dobro veče, doneo sam vam jedan sat, stari sat koji slabo radi. Zapravo dešavaju se čudne stvari kada ga navijam.”
“Kao na primer?” pita sajdžija koji je sedeo za foteljom ispred radnog stola prepunog alata I satova. Iza njega gomila zidnih satova i portereti sajdžije i prijatelja iz mladosti. Naočare je dodirnuo prstom I sklonio ih sa vrha nosa.
“Znam ko ste. Vi pokušavate godinama da sredite taj sat ispred vas i nikako vam ne uspeva. Mislim da vam mogu pomoći.”
“Mladiću, satovi imaju priču. Imaju dušu. Ja pokušavam da sredim ovaj godinama. Kako mi možete pomoći?”
“Znam da se zbog vas otvodio portal, u onoj pekari u koju večeras pokušavam da odem i kupim večeru. Ali mi ne uspeva jer vas izdaje strpljenje i uvek se pojavljuje greška u vremenu. I vreme više nema smisla. Uvek se ponavlja, kao u onom filmu. Treba vam deo koji vam nedostaje.”
“Lepo je Kortasar govorio. Ja sam, dečko, poklenjen mnogim satovima. Raznim vremenima I ljudima koji su ih nosili. Jer satovi pamte, kao slonovi, kao drveće, kao mi. Oni su mehanički klesari tvog vremena. Samo jedan je moj ali nikako ne mogu da ga pokrenem.”
“Izgubili ste ga, doneo sam vam sat. Vaš prijatelj, a moj komšija, otkrio mi je kako da vas nađem.”
“Milanče? Otkud on?”
Zbog vas je izgubljen u multiverzumu. Ovaj čovek sa slike iza vas. To je Milanče. Uspeo je na čudan način da mi javi kako da vas nađem.“
Sajdžija je stavio šaku na čelo i zamislio se. Jedno vreme je oklevao i na kraju rekao...
„Prave prijatelje je teško naći, kada se zaboravimo obavezama, i u večitoj žurbi, obično ne primetimo ono što je važno. Drago mi je da me se setio i poslao baš tebe. Daćeš mi taj sat i prenećeš mu moje pozdrave“
Pružio sam sat sajdžiji, „Imam neki utisak da će vas uskoro posetiti“
„Hm...Mladiću, mislim da si ti krenuo za nečim ali oklevaš da to uradiš, zato si se i našao ovde, među nama. Da li grešim?“
„Pošao sam po nešto, i našao nešto drugo. Ni pica, ni utakmica mi nisu važni. Važno mi je nešto drugo, i sada idem da to ispravim.“
Sajdžija se nasmejao, „Nikad nije kasno, mladiću. Ne zaboravi na vreme, jer će se u protivnom, ono setiti tebe.“

Pružio mi je ruku i nas dvojica smo se rastali. Vrata radnje se zatvoriše uz tresak i opet sam se našao ispred pekare. Iz pekare izlazi debela žena sa kesama u rukama i mimoilazi se sa mnom. Javio sam joj se i ona meni. Gledam kako prelazi pešački prelaz. Ispada joj kesa i dotrčavam da joj pomognem. Zahvaljuje mi se i odlazi. Automobili trube i nastavljaju svojim putem.  Ulazim u pekaru i nema me neko vreme. Kada sam izašao, mesec na nebu, kolone kola, pešaci, reklame, sve je opet tu, teče nekim svojim ritmom. Iz šahte, u obliku vodene pare, stvori se komšija.
„Znate li koliko ima sati?“ Upita čovek.
Pipam po džepu i nalazim sat, njegov sat, i dajem mu ga.
„Vaš je sat, izgubili ste ga skoro. Našao ga je vaš prijatelj i rekao mi je da vam ga vratim. A možda ga i sretnete u pekari.“
„Stvarno divno! Nisam se video sa prijateljem jako dugo. Skoro pa večnost. Hvala mladiću. Potražiću ga. Možda i odgledamo utakmicu zajedno. Čuvajte se!“
“Uvek je guzva kada su utakmice, pozdrav, komšo.”, rekoh čoveku koji je nestao ponovo kao para, a ja se okrenuo i uhvatio pekarku za ruku, onu slobodnu, jer je u drugoj nosila pice za nas dvoje. Krenuli smo ka mom stanu a iznad grada je sijao mesec u obliku sata. Čulo se samo jedno glasno, tika-taka, tika-taka…


среда, 31. мај 2017.

Mačkin duh



Nag i u čarapama, stojim pored pisaće mašine i pijem rakiju. Inspiracija me gleda iza ogledala sa cigaretom u ustima. Ona pušta neki film na kompu, za koji nikad nisam čuo, a jedna mačka se namešta u fotelji.

“Mazi mi se ta mačka”, kažem joj.
“Hoću malo da se prošetam”, reče i otpuhnu dim kroz ogledalo, dok je jednom rukom vrtela pramen kose.
“Mogu da zažmurim i prođem kroz tebe do mesta gde si ti. Bolje sedi u mojoj sobi dok ne stane kiša.”
“Ja ću onda malo da pišem umesto tebe”, rekla je zainteresovano, “I obećaj mi da ćemo se kupati zajedno kad se vratiš.”
“Da li postoji ona tajna soba puna klupčića da tamo odvedem macu?” Pitao sam je stojeći pred ogledalom.
“Ima”, nasmejala se i gricnula usnu, “Obećaj mi!”
“Obećavam! Možes da napuniš kadu a ja ću da ti sipam ono piće od koga postaneš purpurna.”
Zakoračio sam ka njoj kroz ogledalo i prošao kroz nju, toplu i vragolastu. Nije zaboravila da mi usput dodirne vrat svojim usnama, dok su nam se tela preplitala u tom čudnom transferu. Kada sam prešao u njenu stvarnost, maca mi se očešala o nogu. Uzeo sam je i seo u fotelju. Nastavili smo da gledamo crno-beli film, koji je Inspiracija pustila.

Video sam je, sada, u mojoj stvarnoj sobi, kako sipa neko rubin-crveno piće i kuca ovu priču, u beloj košulji koju mi je ukrala iz ormana, pokazujući svoje lepe noge, paleći cigaretu boje čokolade. Ispružio sam se udobnije u fotelju koja je počela da dobija filmski boju, kao i mačka. Sve je postajalo deo filma i crno-belo. I kao da su se čuli akordi neke električne gitare. Nastavio sam da gledam film u sobi punoj klupčica za igru. “Mau!” rekla je maca, i ceo taj čudni mali svemir, ispunio se odjednom njenim mekanim predenjem. Loptice od konca su počele da lebde po sobi, i da se sudaraju, nestajući kao mehuri od sapunice. Mačka je počela da ih juri. Dodirnula je nekoliko, i sama nestala. Tada je odjednom puklo ogledalo. Bez zvuka, samo se razbilo u sitne kristale. Odatle je pokuljao vodeni talas zajedno sa stvarima, pisaćom mašinom, košuljama, voćem, cigaretama i Inspiracijom…
”Sipala sam ti piće”, nasmejala se dok je plivala i u jednoj ruci nosila čašu.
“Šta se to desilo?” voda je brzo popunjavala sobu.
“Zagrejala sam nam vodu, sada možemo da uživamo.”
“Ti si luda, udavićemo se!” vrisnuo sam i dodirno rukama plafon.
“Čuvaj!” rekla je, skoro zapevušila, i čaša je poletela ka meni.

Mrak, i jedan svetlosni zrak, ničeg oko mene, samo gola inspiracija, pliva i maše mi. Plutamo u vodi koja ubrzano protiče naviše, vodeći nas ka otvoru iz koga dopire svetlost i zvuci rok muzike.
Od brzine i promene pritiska, onesvešćujem se opet. Budim se uz vrisak u kupatilu mog stana. Ležim u kadi punoj pene. Na stočiću u kupatilu, pisaća mašina sa belom stranicom u njoj, na kojoj piše samo naslov priče, par mirišljavih sveća, piksla i čaša. Čujem glasnu muziku i tresak vrata stana. Podižem se da se saberem i punim čašu rakijom. Puštam vodu u kadi da isteče. “Bejbe, stigla sam! Kupila sam ti cigarete!” Poznati ženski glas. Vidim je kako se skida kroz odškrinuta vrata od kupatila. Svlači sve sa sebe. Belu košulju ostavlja preko stolice. Pušta tv, i treparavo svetlo filma obasja sobu i nju, koja odlazi do kuhinje i barskih stolica pored šanka. “Ponesi čašu!” doviknem joj, i pogledam se u ogledalo. Sasuo sam piće u grlo. “Dugo te nema!”, rekoh, više sebi u bradu. “Kiša. Haos u gradu!” rekla je. Čujem zveckanje čaša i prigušene korake bosih nogu, koji se približavaju kupatilu. Ležem u kadu i puštam da mi topla voda sa česme pada na čelo. Ušla je sa čašom u ruci i stala iznad mene. Pogledala me je grizući usnu, i nogom dodirnula toplu vodu. “Sta misliš da kupimo mačku?”

“Rano je još, rano je.”


петак, 05. мај 2017.

Loto





Ona je živela u Americi.  Bila je kantri pevačica i zvala se Jana Kramer. Moj drugar je voleo da slusa kantri dok radi na kompjuteru, i u pauzama, slao mi je njene muzičke spotove. Kada ju je otkrio, poslao mi je poruku da je to devojka za mene i da meni baš takva treba.
“Da li znaš da i Jana voli da vozi bicikl? Pogledaj video koji sam skinuo.”
“Odakle ti ideja da je ona prava žena za mene? I odakle ti to da meni sad treba neka devojka?”
 Dok se vozimo biciklama, Miloš, moj najbolji ortak, voleo je da preko mobilnog telefona pusti neke njene pesme, koje je skinuo sa youtube-a. Aprilsko sunce je grejalo moja ledja, a u glavi mi se u pauzama između pesama urezivao monotoni zvuk okretanja pedala i opuštao me. Susreli smo nekoliko biciklista, koji su išli u suprotnom pravcu i u prolazu im se javljali. Prošli smo nekoliko plaža pored reke, gde su automobili bili parkirani ispod drveća, a pored njih su sedeli ljudi na peskirama obasjani popodnevnim suncem. Po neko je pecao. Kao na modernim slikama pejzaža. Iz automobila je treštala muzika, koja se mešala sa zvukom uzbujale reke. Zastali smo.   Sa ramena sam skinuo fotoaparat i zabeležio trenutak na plaži.
 “Samo poslušaj njenu muziku i shvatićes da voli da pravi barbekju i da se kupa u jezerima. U kantri spotovima ne idu na more.”
Nasmejao sam se i mušica mi je uletela u usta. Otpljunuo sam i pogledao u druga dok se zemljani puteljak pored reke polako odmotavao.
“Ne znam. Recimo da mi se sviđa, koje su šanse da se ona sad zabavlja sa mnom? Sada, kada je verovatno na turneji u pratnji gomile hillbilly-ja? I još jednu sitnicu da pomenem. Živi u Americi.”
“To je sitnica, igraćemo loto! Kad’ osvojimo dva miliona evra, palimo u Ameriku. Ja ću da ti budem pratnja.”
Zamislio sam se i smejao usput, ubrzavajući tempo. Toga dana sve je išlo kako treba, pa zašto ne bi i ovo, mislio sam. Ja se zadovoljavam malim stvarima i lak sam za održavanje, da tako kažem. Što nekad ne poželim nešto za sebe, pitao sam se. Jednostavne ideje su obično ili glupe ili ekstremno originalne. Pokusaću da verujem u ovu drugu varijantu. Zašto da ne. Život je ionako suviše kratak i ovde smo skoro sasvim slučajno. “Možda nam se posreći.” Rekao sam to naglas dok sam vozio i moj dobri drug se nasmejao i rekao. “U pravu si.”
 “Šta misliš, da li bi mogli da uzmemo pick-up i napravimo turneju, od obale do obale, ‘putem 66’, na primer. Povedemo tu Janu da sa njom obilazimo motele i pravimo fotke mesta u kojima smo bili?
“To volim da čujem! Počinjemo da igramo već od danas. Danas je petak i večeras je izvlacenje. Mozemo i sad kad izvozimo bajs da uplatimo srećku.”
“Trebalo bi da počnemo da se pakujemo.”
Već je dan odmakao, kada smo završili vožnju i bili pored trafike za loto. Odigrali smo po jednu kombinaciju i loto plus. I bili smo u igri. Rukovali smo se i krenuli svako svojoj kući, osećajući da smo uradili dobru stvar. Zamišljao sam kalifornijsko sunce i pitao se da li se uopšte sunce razlikuje ili samo zemlja koju ono obasjava. I ko je ta Jana u suštini? Njihova Dragana Mirković? Nije me bilo briga, dokle god igram loto i vozim bajs sa ortakom. Pakovao sam se u glavi svakog petka. Nekoliko nedelja tako, u besmislenoj trci za srećom, shvatio sam da izlazim svakog petka da vozim bajs, što nisam činio dugo. Sve je počelo da biva neki ritual. Čak sam počeo da se pakujem i obilazim radnje. I muške, i ženske. Birao sam šta ću da kupim Jani i gledao njene lagane spotove. Zamišljao bih je u odeći koju sam video u gradu. Počela je da se pojavljuje kad otvorim ormar, i shvatio sam da moram da pozovem Miloša.
“Ako odemo u Ameriku, nešto se mislim, neće nam buti potrebna garderoba.”
Živeo sam sa ocem, i on je znao da vozim biciklu svakog petka. Pitao se zašto se zadržavam celog dana, i uvek kada dođem oko osam, zatvorim se u sobu da gledam spotove. Ćale je u slobodno vreme, dok je još studirao i nosio zvonarice, igrao loto. Nije imao predstavu šta se sa mnom dešava. Uvek sam mu uzimao sto dinara pre nego da izađem.
“Jel se drogiras, ili imaš devojku?”
“Ni jedno, ni drugo. Za obe stvari treba mnogo više kinte verovatno…Za sok ćale. Vozim bajk pa ožednim.”
Nije mi verovao ništa što sam mu pričao. Bilo je leto, i u džepu njegove raskopčane karirane košulje uvek je bilo sto dinara petkom, kada idem da upaćujem. U narednim nedeljama mi ih je uredno davao. Od kada me je pitao šta radim, poceo je nesvesno da suče brk. To je radio samo kada je u nešto bio siguran. Tik koji sam upamtio. Pitao sam se u šta je toliko siguran?
Posle još nekoliko nedelja, pronašao sam Janinu poštansku adresu na internetu, i rešio da napišem srceparajuće pismo. Pisao sam joj kako sam ja njen vatreni ‘fan’, kako mi je drug otkrio njene video spotove na Jutubu, kako igramo loto samo da odemo do nje i upoznamo se, jer bez njene muzike ne možemo da dišemo. Kako imam želju da u pickup-u obilazim američki zapad. Pričao sam joj za biciklističke ture po Srbiji na kojima smo bili, slušajući usput njenu muziku. Pisao sam joj kako hoću da fotografišem na putovanju po Americi, da bih bolje upoznao zemlju. Ako ima malo slobodnog vremena neka nam se pridruži i povede drugarice za Miloša. U pismu koje sam poslao, bio je i album sa slikama mesta gde smo bili, i vodič kroz Srbiju, kao i flekica za gumu ako joj se nekad izbuši guma na bicikli, koju sam video u njenom spotu. Sve sam to napisao i poslao. U petak, Miloš je zvao da mi kaže da je dobio četiri broja i da zove da časti pivo.
Posle nedelju dana, u četvrtak, nisam mogao da verujem, dobio sam njeno pismo iz Amerike. Pozvala nas je u Italiju da dođemo na njen concert, a u koverti su bile dve karte. Bila je u Evropi, na turneji, i sviraće u nekom ekskluzivnom grill baru u Milanu. Bila je oduševljena onim što sam napisao i slikama koje sam poslao. Zato je resila da dva, i jedina obožavaoca iz Srbije, obraduje i ostvari im snove. U sebi sam se već drao od euforije i zamišljao da jedemo ražnjiće i slušamo je kako peva. Možda je to prava devojka za mene. Čitao sam poruku i oborio telefon koji je tada počeo da zvoni. Miloš se javio. Objasnio sam mu u kratkim crtama šta se dešava. Bio je oduševljen zbog mene i moje buduće devojke.  Rekao je da ne brinem za novac. Već sam imao loto kombinaciju za petak, koju sam popunio po navici. Ostavio sam je pored kompa i pokupio ranac, spakovan još pre mesec dana. Raspitao sam se i uspeo da čekiram karte online. Obasjalo me je sunce, i euforija je postala deo mene. Šta će mi loto, kada ću da se vidim sa Janom. Kakva Amerika, kakve gluposti. To je samo pusti san. Ovo je prava stvar. Uživo sa njom i par ražnjica, biće dosta. Taman možemo da isprobavamo italijansko pivo i majemo se po gradu pevajući Janine pesme.  Strpao sam karte za koncert u džep i izašao napolje.
“Gde ćes?”
“Idem na koncert sa Milošem. Mozda i prespavam kod njega za vikend.”
Otputovali smo u petak ujutru i došli u podne u Milano. Šetali smo se divnim gradom i zastajkivali da posmatramo arhitekturu, dok smo slučajne prolaznike startovali sa pričom o Jani, na šta su nas oni belo gledali. Jeli smo pastu u nekoj bašti i popili kafu. Pronašli smo grill bar u kome je ona pevala, seli i naručili pivo. Jana je bila sitna, ali te noge, nisi mogao da odvojiš pogled od njih. Na bini je sijala i bila velika. Osmehivala se posle svake pesme čarobnim osmehom, i divni beli zubi bi zasijali, ostavljajući sjaj u očima publike. Nosila je amerikana šešir i govorila sa bine na italijanskom kada se obraćala publici. Nama je mahnula kada nas je videla, namigujući. Naručio sam ta rebarca, koja sam hteo, a Milos nije prestajao da tapše, čak i za vreme nekih pesama je zviždao i drao se “Jeeeeeaa!” Sve dok nas nisu opomenuli i doneli nam još po jednu porciju rebarca. Bilo je to lepo veče. Bar ispunjen šarenim, i glavatim svetom koji je došao da sluša muziku, ali je većina večerala. Mi smo zviždali posle svake pesme i vikali, ‘Jana mi te volimo!’ Publika je počela da prihvata našu energiju, probudila se i nagrađivala je vatrenijim aplauzima. Jana je svirala do kasno, i zarumenjena se zahvalila publici. Posebno je pomenula nas dvojicu divnih momaka iz Srbije, koji su joj pisali pismo i koje je ona pozvala na koncert. Svetlo se okrenulo ka nama, ljudi u kariranim košuljama su nam tapšali, neki debeli Amerikanac je podrignuo, a Miloš, koji nije prestajao da aplaudira celo veče, zacrvenjenih obraza, frenetično je uzvikivao, “Bravo, bravo!”, dok su ga nosili napolje ljudi iz obezbeđenja. Bilo je to jedno od onih večeri, kada si kao u vremeplovu, sediš na rođendanu kod najboljeg druga, u sobi toplo, a tek treba da izadješ u noć da se vratiš kući.  Sitni su sati i ostalo je još par ljudi,  a ti, ipak uzmeš treće parče torte. Obrisao sam bradu maramicom, ustao i poklonio se Jani. Kada se završio koncert, uzeli smo Janin autogram, dobili poljubac u obraz i zagrlili je. Miloša su ipak vratili u salu, na Janino insistiranje, a meni spakovali rebarca za avion. “Come again if you can, boys”, rekla je i otopila nas. “Thank you Jana!”, zapevali smo u glas. “Good luck with Loto”, nasmejala se, i otišla.
Dok nas je taksi vozio ka aerodromu, svetiljke su osvetljavale prolaznike. Izgledali su kao da plešu. “Sranje, zaboravili smo da uplatimo loto, jebem ti Milano i sve…” Iz aviona smo posmatrali grad, koji je sada, dok je avion uzletao, izgledao kao osvetljena pozornica hiljade sudbina. Moj drug je odlutao. Gledao je kroz prozor u noć.
“Sta ti je, izgubio si se nešto?” pitao sam ga
“Zaljubio sam se, mislim”, pogledao me je uplakanim ocima u kojima se jos uvek videla Jana na sceni.
“Koje sranje, ti nisi normalan. Mada lepo zbog tebe. Jel’ znaš da je možda više nećes videti?”
“Hah, ja ti tražim devojku a nađem si svoju.”
“Rebarca su ‘ok’, odmah da ti kažem, ali ako ih Jana bude pravila kad odemo kod nje u Ameriku, verovatno će biti bolja”, pokušavao sam da ga utešim. Miloš je šmrknuo kroz nos.
Setio sam se i uzviknuo, “Igraćemo loto!”
Kada smo stigli, pozvao sam oca sa telefonske govornice, ali nije se javljao. Prespavao sam kod Miloša ceo vikend, slušajući Janine spotove na njegovom kompjuteru, koje je puštao nemilice, i u mislima sam već jeo šesnaesto parče torte. U ponedeljak je bio sunčan dan i bilo mi je drago što je za mene epizoda sa Janom prošla. Prošetao sam do kuće i pitao se, gde li je ćale. Skuvao sam kafu i seo na osunčanu terasu. Na stočiću je bila neka razglednica i tompus. Na slici su automobili iz pedesetih godina, lepe zgrade sa šarenim i oronulim fasadama. Nasmejani ljudi šetaju u letnjim majicama. Žene na prozorima mašu kubanskim zastavicama. Zapalio sam cigaru i okrenuo razglednicu.
“Dobrodosli na Kubu klipani! Znao sam da ćes da ubodeš pravi broj, pa ti nisam ništa rekao. Ovde je divno! Voleo bih nekada da dođeš. Ostavio sam ti za džeparac. Kada ti nestane novca, pošalji mi pismo na adresu ovog hotela. Divno je more i sladoled. Vama će se dopasti plaže ako dođete. Odoh sada da pecam sabljarke. Pozdrav za klipane!... I igrajte loto!”