четвртак, 06. октобар 2016.

Sunce je



Blago, jesenje Sunce.
Jedna svečana,
Emajlirana i okrugla tacna
Na terasi kafea.
Sa stola dižem treći spricer,
Koji boji sve u žuto-srebrno.
Dok iz muzičke škole dopire zvuk klavira,
Neko lep uči da svira

среда, 22. јун 2016.

Odvedi me u novo jutro


Veče se polako osipa po rubovima.
Miris toplih zgrada.
Tv antene dobrih ljudi,
Kao skulpture moderne
Nestaju u mraku.

Slomljeno jaje
Ljuske u tacni
Jedna čudna nota,
Sećam se, slaže se sa bojom butine zgodne
Koja je slana od morske vode.

Okupao sam se
I otišao na terasu da zalijem cveće.
Veštačka svetla se polako pale,
Dok sam go na nonćom vetru
Sa kožom naježenom,
Devojka iz komšiluka viče; Pleši sa mnom!

Neko dobro piće iz frižidera klizi mi niz grlo
Osećam miris bašte
A njena se kovrdžava kosa
Meša sa zvukovima radio stanica
Koje menja toplim prstima
Dodiruje usne, našminkane zvezdama.

U njenom pogledu svetli daleki grad.
Ljubim joj sve mladeže,
Po makanom telu sazvežđe
I sok slasni curi
sa njenih dugih prstiju
Koje ližem sve, nevaljale, lude, zanosne.

Razvijam foto film, začaran.
I posmatram sliku
Guze na mesečini.
Ona na terasi
Lakira nokte
Pred svitanje,
Dok topli dah kasnog proleća
Ljubi joj dlan.

“Od čega je sastavljen kosmos?”
Pitam se u snu i kapljem
Kao sok nara
Na uglovima usana
Devojke sa narandžastim cvetom u kosi,
Dolazi jutro,
I njena se mačka poklanja rosi.

четвртак, 07. април 2016.

Maj



Vidis  bejbe, naša veza je čudna…
Kao velika plava oluja,
Gde je i pijanim miševima lepo.
Ti si grmljavina u podne koja je stvara,
A ja večernji  oblak iz koga pljušte pesme.
Dok su dani  kao topli vetar koji ih nosi
U maju zelenom…  mesecu sunca i kiše,
Nas možda sutra ne bude  više.

Dok  šetaš na sunčanoj strani,
Zgažene novine na  ulici.
Novosti su izbledele i krvave od reči.
Jedna karirana košulja vrišti za mladim pupoljkom,
I smeje se  pod drvetom sreće.
Sunce nam je na usnama
I kapljice kiše na tvome licu,
U maju..Mesecu koji te prepoznaje.

Ljudi u prolećnim jaknama šetaju kao roze slonovi
I prave nove staze koje nikome ne trebaju.
Pesma retkih ptica se čuje,
U kući gde stanuje cveće i nikoga nema  više.
Tamo gde želim da te skinem,
U maju beskrajnom kao šuma… u mesecu koji diše.
Gde dečak u vojničkoj uniformi,
Drvenim štapom udara maslačke.

Cvet roze


субота, 12. март 2016.

Bajka o arhitekturi


Bio sam nestrpljiv da joj vidim oči, ali nisam uspevao. One su igrale i uvek se suviše kratko zadrzavale u mom pogledu. Bile su nedostižne. Sedela je u stolici ispred mene, uvek sa istom sveskom i sokom koji je kupovala pre časa. Kosom boje cimeta dodirivala je klupu na kojoj je sve vreme nešto pisala. Ja sam to nakon časova brisao, a ona je opet drugog dana sve ponovo isto radila. Imala je lep rukopis. Pisala je nešto neobično i sve stranice u njenoj svesci sa predavanja bile su išarane crtežima koje sam analizirao u prolazu krišom je gledajući, kao opčinjen. Nekad bih samo stajao pored nje, praveći se da slušam kolege koje su mi objašnjavale zadatke koje sam već znao. Nosila je svetle haljine. Kada je bilo sunčano, dolazila je rano na čas i bila sa mnom u učionici dok ne dođu ostali studenti. Na času je uvek sedela u istoj klupi i stalno se igrala kosom, nesvesno praveći od nje džunglu dok sam, sedeći iza, skicirao njene pokrete u svesci. Viđao sam je često u dugim i plavim hodnicima fakulteta koji su zbog nje mirisali na pribor za crtanje i sok od jabuke. Udisao sam taj miris kao lud prilazeći kabinetu za konstrukcije, kada bi dolazili ranije na čas. Nikada za pet godina studiranja nisam progovorio sa njom. Kada sam diplomirao, toga dana je sijalo sunce boje meda i podsetilo me na nju. Otišao sam do učionice gde smo slušali predavanja, koja je bila svetla zbog visokih prozora, samo sada sa novim klupama i belim zidovima. Bila je tamo, u kaputu i skupljene kose. Pogledala me je smejući se. ‘Želela bih nešto da ti dam...’, rekla je i pružila mi svesku iz prve godine. Uzeo sam je, uzvratio osmehom i zahvalio se, gledajući dugo u sada mirne plave oči koje su videle sve građevine Santjaga Kalatrave.