недеља, 28. фебруар 2016.

Spavači



Jedan spavač je u svoju sobu ušao kasno noću i rešio da tamo dočeka toplo prolećno jutro. Skuvao je kafu i izašao na terasu. Prstima dodiruje gvozdenu ogradu. Železničke šine dele ovaj grad na pola. Izgledaju mu kao dve zdrave i dugačke misli koje svetle u jutarnjoj izmaglici srebrnim sjajem. Nisu one krive što se oko njih stvorio grad. Gleda ih zelenim očima. Siluetu grada miluje tog jutra plavetnilo praskozorja. Gleda krovove kuća i puste ulice. Na trenutak prizor izgleda kao na starim fotografijama. Zbog promenljivog svetla ima neki nepredvidiv izgled koji se stalno menja. Bezbedno i dugo gleda u taj prizor, koji, njemu se čini, kao da ima fotografskog zrna u sebi. Voz će doći! Uživa u tom trenutku kao da mu je prvi.

Nakon prvih sunčevih zraka, jedan drugi spavač koji se rano probudio zbog čudnih snova, ušao je u kuhinju da skuva čaj. Grad polako završava san. Zgrade, tiho i stidljivo, počinju da mu pričaju nešto. Ključevi u bravi, zvuk upaljenog televizora kod komšije, cvrkut ptica napolju, zvuk lončeta za kafu na ringli...kao da je neko pritisnuo nevidljivi prekidač za budjenje. Čak su se i boje pomešale, u neku žutu sa tek povremenim tragom plave i roze, kao blagi potezi četkicom. Kao da postoji neki prelaz iz sna u javu, kada je sve nekako prozračno. Gutljaj voćnog čaja se provlači kroz lepljivo grlo. Opušak cigarete, bačen kroz prozor, pada u podnožje zgrade. Vratio se u sobu i zamračivši je, pokušavao je da zaspi.

Čuje se brujanje u daljini. Jedan snažan pisak kao nož prolazi kroz jutarnji vazduh. Voz prolazi šinama i nestaje u daljini, kao tamna tačka. Ova apstraktna slika nastaje u osvetljenim sobama, na jastucima nekih drugih spavača koji se bude. Posle toga počinje užurbani svetli dan sa svojom kakofonijom zvukova, mirisima, oblicima i ljudima koji više nisu spavači.
 
Jedan čovek u majici i naočarima za sunce nije uopšte spavao. Nosi neke slike pod miškom, gradske pejzaže koje je uradio te noći, koje liče na doživljaje prethodnih spavača. Odrpana skitnica mu prilazi iza leđa i tresne ga motkom po glavi i ovaj se onesvesti. Na zgražavanje prolaznika, skitnica uze slike, i otrča na pijacu gde ih proda za sitne pare. Kupi da jede i pije, sakri se u neko šiblje pored pijace, i zaspa slatkim snom.

уторак, 23. фебруар 2016.

Letnji dan



Stanica je obasjana suncem. Bacam pikavac prema ulici i vidim ga, kao jedan brzi potez slikarske četkice. Crvena linija preko zelene boje parka pored stanice, dok čujem voz koji se približava. Miriše na ozon napolju. Šetam praznim staničnim peronom koji svetli posle kiše. Tu pored, jedna kafana, i u njoj srećna bašta puna pijanaca. Drvo raste kroz suncobran, karirani stolnjaci, prazan sto i dve stolice. Na jednu je sela ona i gledala me kroz smešak... Sećam se toga dok sedim u mojoj sobi sa šoljicom kafe i tekstom koji sam napisao kada smo se vratili sa letovanja. Nešto me podseća na lubenice i domaći rum dok ga čitam. Ovih letnjih dana treba da se desi nešto novo, ali ipak, ostaju u sećanju te tople, duge i plave noći koje mirišu na nju.
„Između jave i sna postoji prostor kao u nekoj staklenoj posudi. Peščani sat u kupeu voza jednog mađioničara. Prolazimo zajedno kroz taj prostor, kao u Zemlji čuda, na dno sata, gde su sva sećanja ovog dana: predmeti, mirisi, ptice, vozovi. I ti. Nalazimo se na peščanom ostrvu usred mora, dva zagrljena i sjajna zrna peska, biramo našu muziku, naše vreme, naše ljude. Kada mislimo na sebe, uvek govorimo ’Mi’. Ja volim fotku i izlete, a ti bicikl i ’Fip’ radio. Plaža na dnu peščanog sata nas prihvata u sebe, nadolaze talasi i puštamo da nam dodiruju nožne prste. Ližemo so na usnama ispucalim od slanih poljubaca. I neke čudne morske ptice pevaju magičnu pesmu koja lomi staklenu bocu sata. I sve ptice sveta odleću kroz prozor voza u neko novo jutro.“

I sada, u predvečerje avgustovskog dana, nakupio se mladi svet kao posle pljuska. Idu na koncert. Hodaju ne dodirujuću zemlju u susret noći. Njihov letnji bluz. Završio se još jedan užurbani dan i sakrio iza brda negde, dok pod svetiljkama stoje mladi parovi koji razumeju Jazz. Idem da prošetam i pojedem kolač.

субота, 20. фебруар 2016.

Na putu za Jug


Polaroid



Otkucaji srca i zagrljaji
na  staničnom peronu.
Milujem ti lice,
Kao da je prvi put
I odlazim vozom.
Daleko od zamornog haosa
I kratkih viđanja na blic
Snažnih kao metak.
                     
I da nije život,
Pomislio bih da je film
Što se uvek pušta iznova,
Uvek i na istom mestu
Jednog februarskog dana na Festu,
Kada je kišni petak.

Sada me možeš naći
Na putu za jug.
Tražim stari bioskop
A u njemu rolnu filma, koja je naša
I koja se kotrlja i zvoni.
Iza zelenog brda, negde, trčimo mladi i goli,
Na toplom pesku sećanja.
Tamo, gde vodimo ljubav sa velikim jezikom fotografije,
koji nas voli.

Ljubiš mi se




Sve moje je na jednom mestu.
Iz polica, ormana i fioka, pa u kutiju u koju staje sve što poželiš.
Na kasetofonu svira džez radio stanica, koja se lepo čuje u novoj gajbi.
I shvatam da mi je sada potrebna,
Dok se navikavam…

Na prazan, beli stan i na previše šoljica kafe,
Koje samo prave crne krugove na starim novinama,
Pored gomile nepročitanih knjiga, mojih prijateljica.
Na polaroide bezmalo svačega razbacanih po krevetu
I tvoje čipkaste gaćice na njemu,
Pored pune piksla loših cigareta, sa tragovima karmina.
Na zamišljene potrosace koji guraju kolica sreće,
I na njihovu samoću.
Na biljke koje me raduju i koje osećaju kišu u proleće,
Koje svemu daju život.
Na sobu, koja je magična kutija.

Dok putujem do mesta lepog,
Možda izmaštanog,
Kao  povremena viđanja sa tobom,
Do mesta oblepljenog posterima tvojih omiljenih bendova
Na čije ću koncerte otići u leto…
Pustio sam kasetu ‘Sent Germain des Pres Café’.
I opet stajem u fioke, ormane i police,
Dok se slivam kao med u tvojim očima.
Ljubiš mi se opet.