субота, 19. март 2016.

SF ljubav



Vraćao sam se kroz grad u blagoj i svetloj letnjoj noći i sreo se sa profesorkom crtanja. U pustom parku u novom betonskom naselju gde je živela, tamo gde su divlji bršljani porasli do tridesetog sprata, stali smo jedno naspram drugog. Video sam u njenim zelenim očima ono što sam video u Ogledalu sećanja, jednog jutra u sobi Replikanata kada sam bio vojnik u Sukobu, na strani Eko-Vladarki. Dve radoznale obale planinskog jezera, koje sijaju znanjem i lepotom, na kojima sam jednog ratnog dana odmarao. Iako sam bio stariji od nje, zbog njenog vedrog duha činila je da se osećam mlađe. Na svojim usnama nosila je neke reči koje sam poželeo da čujem na svom uhu, na vratu, na grudima… jer je uvek govorila reči koje su kao eho iz školjke milovale moje uši. Nameštala je cipelu oslonjena na stub oblepljen plakatima, pored jednog metalnog zida sa velikim grafitom, jedva čitljivim; ‘… daleko ispod polomljenog neba, novac priča i ostavlja me ravnodušnim. Nemoj da izblediš! Ispred bledog sunca, tišina poslovnog čoveka…’,pisalo je. Dok pored nas proleću taksiji, pokušavamo da dozovemo neki, ‘…snovi kao da su nestali, vreme kao sveta zona. U danima zlatnim kada su neki imali šta da kažu, sada ih više nema…’, uspevamo da na brzinu uhvatimo jedan. Prolećemo pored jednog velikog slova P, uokvirenog crnim pravougaonikom. Letimo avio-taksijem kroz noć. Retki ljubavnici se vraćaju taksijima kući sa periferijskih vidikovaca. Najavljena psiho-oluja počinje da besni i slučajnim prolaznicima skida kape sa glava. Neki od njih su brzo ušli u skloništa od polja-sila na stanicama za avio-taksije. Kačketi i šeširi lete daleko uvis, prema vrhovima nebodera, na kojima se prozorska svetla naizmenično pale i gase, i na čijim vrhovima svetle crvena svetla za uzbunu, kao boja karmina na profesorkinim usnama.

Dok smo ulazili u sobu koju smo iznajmili u potkrovlju stare predratne zgrade, bosonoga i mokra, rekla mi je:‘Kada duvaju ovakvi vetrovi, stare ljubavnike navodi da počine zločin iz strasti…’  Prišla je kao mačka i bacila se na mene. Vihor tela, miris, uzdah, krik, sreća, bol - sve u jednom trenutku, jednoj skici, i na kraju boje u glavi i mir. Kada je završila, lenjo je dokoračala do fotelje i opružila se. Prebacila je nogu preko zelenog pliša naslona dok je stara lampa, jedino svetlo u sobi, gorela, valjda, od želje. “Da li boje koje vidiš oko mene sada mogu da budu osećaji, mirisi i raspoloženja?”, igrala se malom kristalnom kuglom koja joj je visila oko vrata i pomocu koje je mogla da govori. Cela ta jedinstvena forma kada rukom dodiruje kosu, to izmaštano jezero, njeno telo kao obala i meka fotelja probudili su u meni iščezle tehnike crtanja i morao sam da potražim papire i hemijske u replikatoru noćnog stočića. Bio sam go i grčevito sam je skicirao dok je ona menjala poze, palila cigarete, igrala se kosom dok je pila vino iz čase koju nije prestajala da puni. Kada sam završio i srušio se na krevet, pokušavao sam da dođem do daha ležeći na svim tim nedovršenim skicama. Prišla mi je i poljubila me. “Hoćes opet?”, nasmejala se i dodirnula mi nežno preosetljivi plavi kožni implant na slepoočnicama… Ogrlicu je ostavila na stočiću pored gomile replikovanih kondoma, pune piksle i vina. Više nije mogla da govori i izgubili smo se u čaršavima.

Krevet je bio prekriven crtežima, malim otkačenim slikama, serijama trenutaka koje su zagušile sobu. Oni su sada bili zalepljeni na našim mokrim telima išaranim mastilom. Bilo je gluvo doba noći i samo nam je ostalo da se igramo neizgovorenim rečima, pijući vino. Dok sam istraživao njene svilene grudi i upijao njene mirise, shvatio sam novu dimenziju dijaloga, njena gola nedra koja sam dodirivao postala su prazan list hartije. Neiskazane reči su se zalepile za njenu kožu a crteži su govorili. Blago naznačeni polukrug njenih kukova koji se presijava na prelasku iz noći u jutro. Dim cigarete po profesorkinoj koži, koji se penje i krivi na njenoj nežnoj figuri. Dve izbačene koščice na kukovima, kao dva ostrva, I moja ruka medju njenim butinama. Dajem joj da me crta, samo skicu, i u sećanje mi se vraća grafit na zidu kada smo se našli i slovo P. Dlanom polako prelazim preko njenog lica i ona pada u san.

Iznenadila me je metalna plavo-žuta mehanička ptica koja je sletela na balkon i zagledala se u mene svetlećim očima. Setio sam se Sukoba. Vatrometa lasera iz aviona koji su tih dana promenili svet, transformisali ga. Dočekao sam jutro, gledajući je. Do kreveta je dopirao sunčev sjaj praveći svetlosni trougao na zidu sobe. Izgleda mi sve tako zgusnuto, kao da lebde oko nas svici, a možda je to prašina stare sobe ili neka sećanja. Upijam u memoriju oči ptice, boje neke daleke zvezde, dok joj posmatram šarena pera i mehaničko srebrno telo. ‘Volim jutra i kola koja jure po asfaltu. Samo je sada sve puteve progutala divlja priroda koje su stvorile Eko-Vladarke da bi uništile Proto-Naftne magnate’, rekla mi je ptica. Pritisak te večeri koji je prošao kao da je nagoveštavao početak nečeg novog. ‘Retke kiborg-ptice…’ izgovorim naglas. Zagledao sam se u dva para stopala koja su virila ispod pokrivača. Njena su bila obasjana suncem. Razmisljam o njoj i polako dodirujujem devojčin obraz.

“Ulice su izgledale ujutru kao glatke piste na nosačima avio-taksija, srebrne kao tvoja koža noću. Mir i miris jutra, svetlo je svuda, osećaš buđenja, neka sprava koja se zvala radio i koja je puštala muziku u kolima, vožnja pored mora i vetar u kosi. Nema oluje… i kao da sve tebi pripada,” govorm devojci, dok joj se oči polako bude i ona dodiruje moj implant, prenoseći mi fragmente svog sna u folder ‘crtice’. Pogledala me je dok je stavljala okrugli transkriptor oko vrata i ja sam je opet čuo.

“Šta si to rekao? Sanjala sam da si pisac koji piše priču na čudnoj mašini sa metalnim slovima, ali kada kucaš, slova se pojavljuju na mojoj koži.” - rekla je sanjivo.

Pomazio sam joj kosu i nežno joj poljubio grudi. "Ja možda i jesam pisac, taj iz tvog sna”, nasmešio sam se, “samo sam to nedavno učitao u protokol na implantu, iako osećam da odavno pišem, još pre sukoba. Samo je to sada izgubljeno u Ogledalu sećanja.’ Pogledala me je radoznalo.

“Čini mi se da si ti pisao još u doba pisaćih mašina i grafitnih olovki.“ Nasmejala mi se.

„Mislim da moj deda na tavanu ima neku starudiju od mašine. Samo hvata prašinu. Možda bih mogao nesto da uradim sa njom.“

„Kao stari Hemingvej, stojiš, kucaš i piješ viski“, zakikotala se.

“Morao bih da budem nag.“   

„Bezobrazan si dečko. Ali dobro, možeš verovatno tako da smanjiš inhibicije.“ Dodirnula mi je vrh brade.

„Misliš? Mogli bi smo negde na doručak dok maštaš o Hemingveju?”, predložio sam joj i uštinuo je za rame.

 “Samo da pokupim ove crteže. Hoću da ih pregledam kada odem u atelje”, skočila je iz kreveta nasmejana.

“Samo kratke forme”, rekao sam joj i pripalio cigaretu dok je gledala crteže. Okrenutih ledja, uputila mi je mio pogled preko ramena.

U sobi osvetljenoj zrakom sunca sa terase, koji je obasjavao pola njenog lica i leđa, setio sam se jezera koje sam video u njenim ocima kada smo se sreli i odraz meseca u njemu. Mesec i njegova refleksija. Bio sam srećan. Mreža tankih linija na nebu iznad jezera gde preleću svetleće letelice noću, kao njena kosa.“Neko nam je došao u goste, napolju je”, rekla mi je dok je stajala pred vratima terase. “Konačno je prestala oluja, hoćeš da je vidiš?” Uhvatila me je za ruku i povela napolje. 

Dok se u daljini čuje eho vozova koji klize po supersoničnim prugama probijajući jutarnju tišinu, dolazi novi dan. Goli izlazimo na terasu i gledamo grad. Ptica veličanstveno poleće ka džinovskom drveću koje proviruje iznad gradske izmaglice, obasjana svetlim jutarnjim suncem, i dalje, ka vrhovima belih nebodera gde daleke letelice lete bez zvuka.

субота, 12. март 2016.

Bajka o arhitekturi


Bio sam nestrpljiv da joj vidim oči, ali nisam uspevao. One su igrale i uvek se suviše kratko zadrzavale u mom pogledu. Bile su nedostižne. Sedela je u stolici ispred mene, uvek sa istom sveskom i sokom koji je kupovala pre časa. Kosom boje cimeta dodirivala je klupu na kojoj je sve vreme nešto pisala. Ja sam to nakon časova brisao, a ona je opet drugog dana sve ponovo isto radila. Imala je lep rukopis. Pisala je nešto neobično i sve stranice u njenoj svesci sa predavanja bile su išarane crtežima koje sam analizirao u prolazu krišom je gledajući, kao opčinjen. Nekad bih samo stajao pored nje, praveći se da slušam kolege koje su mi objašnjavale zadatke koje sam već znao. Nosila je svetle haljine. Kada je bilo sunčano, dolazila je rano na čas i bila sa mnom u učionici dok ne dođu ostali studenti. Na času je uvek sedela u istoj klupi i stalno se igrala kosom, nesvesno praveći od nje džunglu dok sam, sedeći iza, skicirao njene pokrete u svesci. Viđao sam je često u dugim i plavim hodnicima fakulteta koji su zbog nje mirisali na pribor za crtanje i sok od jabuke. Udisao sam taj miris kao lud prilazeći kabinetu za konstrukcije, kada bi dolazili ranije na čas. Nikada za pet godina studiranja nisam progovorio sa njom. Kada sam diplomirao, toga dana je sijalo sunce boje meda i podsetilo me na nju. Otišao sam do učionice gde smo slušali predavanja, koja je bila svetla zbog visokih prozora, samo sada sa novim klupama i belim zidovima. Bila je tamo, u kaputu i skupljene kose. Pogledala me je smejući se. ‘Želela bih nešto da ti dam...’, rekla je i pružila mi svesku iz prve godine. Uzeo sam je, uzvratio osmehom i zahvalio se, gledajući dugo u sada mirne plave oči koje su videle sve građevine Santjaga Kalatrave.

среда, 09. март 2016.

Crtež



Hodajući ulicom udišem duboko jesenju svežinu noćnog vazduha. Doputovao sam izdaleka, ostavio prtljag u svojoj sobi i izašao u grad. Dok posmatram poznate zgrade i ulice, vidim konture grada, stare crteže. Kada dođem kući, sakupim sve što sam doživeo i nacrtam skice, kao neki kolekcionar scena koje mi se dešavaju. Ponekad to činim i u noćnim barovima. Doživljaji se nižu kao u stripovima, a nečiji životi, kao lica odgledana toliko mnogo puta, sada se preslikavaju u vertikalama fasada, dok hodam ulicom u ljubičastoj noći. Razbacane flaše mleka i divlje mačke po ulici. ‘Divlja bejbe, da li smo se upoznali na žurci u motelu koga ne mogu da zaboravim, kada smo se ‘vadili’ šlagom i breskvama u tvome stanu, ti si bila u grudnjaku i puštala neki haus-miks na gramofonu?’ Prizvao sam njenu jebenu senku noćas, dok koračam poznatim ulicama.

Kroz haustor kojim prolazim jedna devojka sa šeširom cepa poster sa zida na kome je najava za žurku i stavlja ga u torbu. Prisećam se nekih reči i susreta u njemu… “Znaj da čitam lepe ulice k’o pesme”, rekao joj je i uhvatio je za ruku. “Hajde da vrištimo pustim gradom noću?”, čula se devojka. Osvrćem se za kolima i tražim taksi, dok jedan mladi par sa dugim šalovima koji mirišu na sandalovo drvo pretrčava ulicu ispred mene. Uvlačim dim cigarete i posmatram kako neki mladić sa kapuljačom i belom maskom preko lica, kao da je ‘Anonimus’, lomi staklo na nekoj zaključanoj trafici… Ulazim u užurbanu reku automobila dok se kapljice kiše slivaju po mojoj kosi obasjanoj neonskim svetlima, pronalazim plavi taksi, a iza mene ostaju sirene nekih ludih vozača.

“Do Podmornice Nautilus”, kažem šoferu. “Nikad nisam bio tamo”, progovori čovek u retrovizoru, “Kažu da je bilo ludo devedesetih,… ljudi farbali kose u belo, hahaha, čuo sam i da je neki lik jeo jabuku na rejvu…” “Idem samo da pogledam motel još jednom”, rekoh mu gledajući od brzine izbrisane oluke, produžene terase i šarene kapljice vode koje se slivaju sa druge strane prozora, mešajući se sa nekim novim, nepoznatim licima.  Kada sam platio šoferu i izašao iz taksija, dve duge noge u tankim najlon čarapama i crnim štiklama dodirivale su mokri asfalt preda mnom i dale takt u noćnoj tišini. “Divlji dečko, nikako da se sretnemo…?”,  “Večito upadam u neke gluposti na žurkama dok mi se motaju slike sa video bima po glavi. Sada si tu, idemo bliže dj-u,” odgovaram joj dok ona i dalje nosi svet u obliku underground muzike i dečačkih frizura. Kao da pričam sa njom sada dok stojim u hodniku diskoteke, oronulom i zaraslom u korov, oblepljenom šarenim posterima njenih omiljenih dj-eva. Posmatrati ih znači prizivati neke stare zvezde u vrtlog sećanja; flajeri sa žurki i diskovi koje smo skupljali iz nestalih music-shopova, sećanje na svetlost stroboskopa i tela koja kao hipnotisana skaču u ritmu muzike, na nove godine i brucošijade koje se prepričavaju. Avione i fiksne telefone. Rodjendane i mangupiranje. Buldožere ispred skupštine i ravne krovove gde smo pušili pljuge i pljuvali na ulicu gde su bili parkirani stari modeli automobila. Prve kompjutere, dial-up i kućne žurke na kojima se pio Rubinov vinjak. Stare bioskope i švercovanje vozovima. Mesta gde smo se krišom ljubili sa najlepšim devojkama. Zapaljene kontejnere i košarkaška prvenstva. Spontane odlaske u prirodu i slučajne kafe sa ljudima koji su odlazili iz grada da se ne vrate. Proteste… preslusavanje novih diskova sa tobom, iza zavese. Euforija jednog vremena koje se gasilo, i jednog, koje se spremalo da počne.

Pred ulazom u motel je jedan veliki bilbord na kome piše da će na tom mestu biti izgrađen luna park i šoping mol nekog glupog naziva. “Da li je neko video moju malu?”, pitam pijanca sto leži u izgaženom buketu cveća na ulazu u napušteni Nautilus. ”Nije, više nije tu, učinilo ti se, čoveče…samo ponekad kad dune topli vetar u neko junsko veče, utorkom ili petkom, i ona je ponovo tu pored zidova, igra, igra, igraaaaa, hahahaha!”, reče taj čudni čovek sa tamnim naočarima u noći, sedom bradom i čudno belim zubima, koji se smejao kao mačak iz Alise u Zemlji čuda. “Kada se vratiš kući, iza tamnih naočara samo ti grimizni osećaj ostaje u sećanju, pucketanje vinila i iscepana karta sa žurke”, reče on. “Doneo sam ti jabuku, prijatelju”, ponudio sam mu jabuku iz džepa kaputa i on poče da je proždire kao da je guta. “Potraži je u predgrađu, ali ona sada sluša komercijalu.” Rekao je kada je završio jabuku i zapalio džoint… Poklonio sam mu se i pošao da je tražim, znajući da je neću naći.

Dok sam odlazio ulicom koja vodi ka gradu, podignute kragne, stavio sam tamne naočare za sunce, usput iscepao ovaj crtež i nestao iza ugla koga se više niko ne seća.

петак, 04. март 2016.

Jane Russel blues


Nezavršeni vestern scenario je na mom stolu. Omnibus film u nastajanju. Ne mogu da osmislim poslednje poglavlje, poslednju priču. Pišem ga kao pisac-duh. U stalnom sam obračunu između sebe, belog lista papira i likova u njemu. Vreme kao da prolazi brzo, ali u realnosti ono zapravo stoji. Jedino što vidim od dana je prozor na kome sunce, kao u nekoj dugoj ekspoziciji, prelazi preko neba i na kraju samo nestane iza grana, kao što je i došlo. I dok zamišljam kako da ga završim, čujem zvuk nekoliko obračuna u gradu. Pitanje je da li su se stvarno desili ili samo umišljam. Ustajem sa stola da se umijem i sipam piće. Ostavljam priču za sutra.

Gledam film na tv-u kasno uveče, neki stari film sa Hemfrijem Bogartom. “It drinks, talks and philosophizes. Looks like it gonna ask question when it turns 60…”, čuje se sa tv–a. “Kakav ludački glas, oduševljen sam Hemfri!” – uzvikujem naglas da prekinem tišinu. Upalio sam cigaretu, gledam neke fotografije da bi me inspirisale i čujem eho tv-a u svojoj sobi. Glas sa filma kao da je moj, transformisan u glas Hemfrija Bogarta.“Relax Jack, have another drink”, kaže mi crno-bela glumica sa ekrana. Bogijev glas pomešan sa zujanjem kompjutera, tihim ehoom motora sa ulice i svrabom u oku od buljenja u monitor. ”Imaš neku ribu za mene, Hemfri?”, pitam se gledajući u tv.

Sviće. Tv još radi. Dan je topao kao ženski pazuh. Čujem smeh na ulici i zvonjavu crkvenih zvona. Tople su mi jagodice na rukama, iako nema nove priče. Pitam se zašto i ideje same dolaze. Imam nežne ruke kao pijanista, fantastično lepe i dugačke prste koje bi mogle da uzbude jednu glumicu, recimo, Lorin Bekol… Prva stvar koja mi je pala na pamet tog jutra. Seo sam za sto i napisao priču o Lorin koja je živa i zatočena u kompjuteru, dok je Hemfri-njen muž, bežeći sa filmskog platna, i u stvarnosti ostao crno-beo, jurio neku mačku po gradu koja će nas spasiti obojicu, a i Lorin na kraju.

Gledam novi film i čekam sedefasto svetlo duge letnje večeri. Volim taj neodređeni osećaj pripadnosti velikoj generaciji. Volim crno-bele filmove. Pitam se koga ću sresti večeras. Možda Cardinale ili Bekol, Monro, ili u najboljem slučaju Rasel. Vruća soba, noć, kafa i dim, papiri u štampaču su spremni da ispljunu nove zaplete. Pustio sam novi film i soba kao da je i sama postala u dve boje. Otvaram prozor i crnka prolazi mojom ulicom sa likom koji je crno-beli čovek dok je ona u boji. Prazna ulica sa povremeno uključenim uličnim svetiljkama. Kao neka slika, zgrade okolo i oni se šetaju pod lampama, ništa neobično. Mada žena ima svetleće, crvene rogove od plastike, liči na Džejn Rasel i priča čoveku do sebe koji liči na mene, “Be good to me, honey”, a on joj šapuće “Shut up, sugar” i onda se ljube ispod ulicne svetiljke koja treperi. Liče na scenu iz nekog starog filma.

Posle večere i dalje sam mislio o tome. Sedim u praznoj sobi, otvoram pivo i čekam da se nešto desi. Odustajem posle dugog gledanja kroz prozor, kada su zvezde počele da se gase i umorile se oči. Upalio sam tv i na ekranu je bio neki film iz 60-ih. Igrala je Jane Russel. Dok sam gledao film, zazvonio je telefon. Kada sam se javio, glas sa druge strane žice me je isprepadao. Na telefonu je bio niko drugi do Charles Bronson koji me je obavestio da treba da izađemo u grad i konačno uhvatimo tu malu. Nisam hteo napolje i zalupio sam slušalicu. Propalica je iskoristio priliku i pronašao ju je to isto veče na nekoj ludoj žurci u centru grada. Naterao ju je pod pretnjom da se dovuče do mene i da zajedno popijemo viski. I došla je sa njim, ludakom koji je nosio ‘gan’. Zamolila ga je da ode jer je videla ruke koje su kucale ovu priču. Od tog trenutka predivna Jane Russel je svako veče ležala u mom krevetu u bademantilu, čitala neku knjigu, česljala kosu i punila pikslu dok sam joj puštao cb filmove svake noći. Bronson se više nije pojavljivao. Jednom se javio telefonom. Prvo je sledio pucanj iz pištolja pa njegov glas.

“Nabacio sam ti ribu i ti sad pazi šta radiš!”

“Ali si zato pronašao Lorin”, rekao sam mu.

“Nemoj da otkačis Džejn, kao što si Lorin! Za to neću ni da čujem, drkadžijo!”

“Tu sam priču ispisao, prelepa priča, ali sam usb na kome je bila priča držao u jebenom džepu dok sam usisavao stan i sranje se razmagnetisalo. Ona ju je pročitala, ona zna. Pozdravi je!”

“Ionako se viđam upravo sa njom”, (čula su se dva pucnja), “živa vatra, kažem ti. Samo da je vidiš kada se tušira, ima tako ridje…” … Spustio sam slušalicu i otišao da se okupam…

Nisam odbacio Jane. Uvukla mi se pod kožu, ušla u mozak. U mojoj sobi se pojavljuje uvek kada upalim televizor. I sada kada sam završio ovaj tekst upalio sam tv da se opustim. “Relax Jack, have another drink!” rekla je, legla na kauč i podigla gole noge kao na pin-up ilustracijama. I nova priča počinje.